[ Pobierz całość w formacie PDF ]
privremeno kalendarsko mesto izmeu proleća i jeseni, izmeu gr%0ńkog i
nema%0ńkog.
Gospoica Amalija Riznić bila je druga u porodici s takvim imenom i
prezimenom, a po babi je vodila poreklo od grofova %7ńevuskih. Od onih
%7ńevuskih koji su od XVIII veka u Poljskoj davali pisce i dr~avnike, a u XIX veku
se pro%0ńuli po lepim i %0ńuvenim ~enama, %0ńije kose i haljine joa stoje po
muzejima. Prva, najstarija %7ńevuska, Evelina, bila je udata za nekog Hanjskog,
a potom se preudala za Onore de Balzaka, francuskog romansijera. Druga
grofica %7ńevuska, sestra Hanjske-Balzak, zvala se Karolina i bila je udata
sasvim mlada u porodicu Sobanjskih, ali se taj brak nije odr~ao. Godine 1825.
ona je u Odesi i na Krimu kod mlae sestre, treće grofice %7ńevuske, srela
pesnika Adama Mickjevi%0ńa, i on joj je posvetio svoje najlepae ljubavne sonete.
Joa ih je bilo meu porodi%0ńnim hartijama u vreme Amalijine matere i kada je
Amalija po%0ńela da kori%0ńi svoje zbirke jelovnika, uvezala je i jednu Mickjevi%0ńevu
pesmu pisanu njenoj babi, poato se s druge strane istoga lista naaao popis jela
sa nekog ru%0ńka iz 1857. godine. Treća grofice %7ńevuska (Amalijina prava baba),
Paulina, kod koje su se pesnik i Sobanjska sreli, bila je druga ~ena srpskog
brodoblasnika Jovana Riznića. A ovaj je, opet, bio od onih bogatih bokeljskih
Riznića koji su krajem XVIII veka po%0ńeli da aire svoju trgova%0ńku mre~u na
Sever i Istok, da kupuju posede u Ba%0ńkoj i da stoluju u Be%0ńu. Od onih Riznića
kod kojih se pilo pre zalaska sunca samo sklopljenih o%0ńiju, od onih, %0ńiji je jedan
lepi predak za svaki osmeh dobijao po dukat od svoje ljubavnice. U osvit XIX
veka jedno pokolenje Riznića prealo je iz Be%0ńa u Trst da bi moglo nadgledati
porodi%0ńnu flotu koja se umno~avala. Tako je po%0ńetkom XIX stoleća Jovanov
ded joa uvek boravio u Be%0ńu ili na posedima u Ba%0ńkoj, a otac Jovanov, Stevan,
već je bio kupio srpskoj crkvenoj opatini u Trstu zlatom vezenu zastavu sv.
Spiridona i bio udobno smeaten na traćanskom kanalu s flotom od 50 zastava,
a toliko je imao i ognjiata.
Predstavljam Vam, Vaae carsko viso%0ńanstvo, sirotana koji u ovom gradu ima
samo pedeset kuća rekao je guverner Trsta 1807. godine velikom vojvodi
Ludvigu Habsburakom izvodeći mu u sretanje Stevana Riznića.
Sa Stevanom Riznićem u Trst je iz Be%0ńa dopremljen i onaj %0ńuveni "dvotarifni"
osmeh dede Riznića, koji je posle u porodici prenoaen s kolena na koleno i u%0ńili
su ga svi muaki %0ńlanovi, ukoliko nije prirodnim putem prenet u naslee. Taj
osmeh, star viae od jednog stoleća, u aali je nazivan u porodici Riznić
"karafindl", a ta re%0ń ozna%0ńava stolni pribor za sirće i zejtin.
S takvim osmehom na usnama, kao znakom svoje tvrtke, traćanski Riznići su
svom nasledniku Jovanu uzeli za domaćeg u%0ńitelja spisatelja Dositeja
Obradovića (1740 1811) i po%0ńeli de%0ńaka pretplaćivati na knjige, re%0ńnike i
kalendare, a potom su ga poslali na studije u Padovu i Be%0ń, gde je on sreo
devojku koja će mu postati prva ~ena. U to vreme Riznici su već po%0ńeli ~ito iz
Ba%0ńke otpremati na sve strane sveta i posebno su razradili veze sa Odesom.
Austrijski douanici, koji su sedeli po venecijanskim pozoriatima i motrili ko
emu tapae i zaato se smeje, znali su da Riznići novcem dobivenim od svojih
trgova%0ńkih poslova vezanim za snabdevanje ju~ne ruske armije, poma~u
srpsku revoluciju od 1804. godine. Posao sa ruskom armijom sve se viae
granao, i mladi Jovan Riznić ubrzo je bio odreen da osnuje i utvrdi isturenu
lu%0ńku postaju trgova%0ńke mre~e Riznić u Odesi, gde su njihovi brodovi pristajali i
gde se u ono vreme nije po kiai mogla preći ulica bez hodaljki, toliko je bilo
kaljuge, jer su u Odesi upravo postavljani zvonki kameni plo%0ńnici.
Godine 1819. Riznić je na svoj brod ukrcao %0ńitavu jednu italijansku opersku
trupu, sa basovima, koji su povraćali u tenoru na otvorenome moru, sa
tenorima koji su privremeno bili pogubili glasove i tra~ili da se brod vrati, sa
sopranima koji su od straha prestali za trenutak da podra~avaju Domeniku
Katalani i dirigentom koji se sa horom otreznio tek u Odesi. Da bi razonodio
svoju koliko lepu toliko bolesnu ~enu Amaliju (to je bila prva Amalija Riznić),
Jovan je u Odesi osnovao opersku kuću i u toj kući izvoen je uglavnom Rosini,
a u raskoanu lo~u gospoe Riznić po%0ńela je dolaziti odeska mlade~ na
aampanjac.
Ta lepa Cincarka bila je %0ńuvena po dedi, grofu Hristoforu Nako, koji je seljake
veaao za brk, imao posede na podru%0ńju nekadaanje avarske prestonice u
Banatu i pronalazio gde god udari budakom, zlatne pehare "Atiline riznice". [ Pobierz całość w formacie PDF ]
zanotowane.pl doc.pisz.pl pdf.pisz.pl freetocraft.keep.pl
privremeno kalendarsko mesto izmeu proleća i jeseni, izmeu gr%0ńkog i
nema%0ńkog.
Gospoica Amalija Riznić bila je druga u porodici s takvim imenom i
prezimenom, a po babi je vodila poreklo od grofova %7ńevuskih. Od onih
%7ńevuskih koji su od XVIII veka u Poljskoj davali pisce i dr~avnike, a u XIX veku
se pro%0ńuli po lepim i %0ńuvenim ~enama, %0ńije kose i haljine joa stoje po
muzejima. Prva, najstarija %7ńevuska, Evelina, bila je udata za nekog Hanjskog,
a potom se preudala za Onore de Balzaka, francuskog romansijera. Druga
grofica %7ńevuska, sestra Hanjske-Balzak, zvala se Karolina i bila je udata
sasvim mlada u porodicu Sobanjskih, ali se taj brak nije odr~ao. Godine 1825.
ona je u Odesi i na Krimu kod mlae sestre, treće grofice %7ńevuske, srela
pesnika Adama Mickjevi%0ńa, i on joj je posvetio svoje najlepae ljubavne sonete.
Joa ih je bilo meu porodi%0ńnim hartijama u vreme Amalijine matere i kada je
Amalija po%0ńela da kori%0ńi svoje zbirke jelovnika, uvezala je i jednu Mickjevi%0ńevu
pesmu pisanu njenoj babi, poato se s druge strane istoga lista naaao popis jela
sa nekog ru%0ńka iz 1857. godine. Treća grofice %7ńevuska (Amalijina prava baba),
Paulina, kod koje su se pesnik i Sobanjska sreli, bila je druga ~ena srpskog
brodoblasnika Jovana Riznića. A ovaj je, opet, bio od onih bogatih bokeljskih
Riznića koji su krajem XVIII veka po%0ńeli da aire svoju trgova%0ńku mre~u na
Sever i Istok, da kupuju posede u Ba%0ńkoj i da stoluju u Be%0ńu. Od onih Riznića
kod kojih se pilo pre zalaska sunca samo sklopljenih o%0ńiju, od onih, %0ńiji je jedan
lepi predak za svaki osmeh dobijao po dukat od svoje ljubavnice. U osvit XIX
veka jedno pokolenje Riznića prealo je iz Be%0ńa u Trst da bi moglo nadgledati
porodi%0ńnu flotu koja se umno~avala. Tako je po%0ńetkom XIX stoleća Jovanov
ded joa uvek boravio u Be%0ńu ili na posedima u Ba%0ńkoj, a otac Jovanov, Stevan,
već je bio kupio srpskoj crkvenoj opatini u Trstu zlatom vezenu zastavu sv.
Spiridona i bio udobno smeaten na traćanskom kanalu s flotom od 50 zastava,
a toliko je imao i ognjiata.
Predstavljam Vam, Vaae carsko viso%0ńanstvo, sirotana koji u ovom gradu ima
samo pedeset kuća rekao je guverner Trsta 1807. godine velikom vojvodi
Ludvigu Habsburakom izvodeći mu u sretanje Stevana Riznića.
Sa Stevanom Riznićem u Trst je iz Be%0ńa dopremljen i onaj %0ńuveni "dvotarifni"
osmeh dede Riznića, koji je posle u porodici prenoaen s kolena na koleno i u%0ńili
su ga svi muaki %0ńlanovi, ukoliko nije prirodnim putem prenet u naslee. Taj
osmeh, star viae od jednog stoleća, u aali je nazivan u porodici Riznić
"karafindl", a ta re%0ń ozna%0ńava stolni pribor za sirće i zejtin.
S takvim osmehom na usnama, kao znakom svoje tvrtke, traćanski Riznići su
svom nasledniku Jovanu uzeli za domaćeg u%0ńitelja spisatelja Dositeja
Obradovića (1740 1811) i po%0ńeli de%0ńaka pretplaćivati na knjige, re%0ńnike i
kalendare, a potom su ga poslali na studije u Padovu i Be%0ń, gde je on sreo
devojku koja će mu postati prva ~ena. U to vreme Riznici su već po%0ńeli ~ito iz
Ba%0ńke otpremati na sve strane sveta i posebno su razradili veze sa Odesom.
Austrijski douanici, koji su sedeli po venecijanskim pozoriatima i motrili ko
emu tapae i zaato se smeje, znali su da Riznići novcem dobivenim od svojih
trgova%0ńkih poslova vezanim za snabdevanje ju~ne ruske armije, poma~u
srpsku revoluciju od 1804. godine. Posao sa ruskom armijom sve se viae
granao, i mladi Jovan Riznić ubrzo je bio odreen da osnuje i utvrdi isturenu
lu%0ńku postaju trgova%0ńke mre~e Riznić u Odesi, gde su njihovi brodovi pristajali i
gde se u ono vreme nije po kiai mogla preći ulica bez hodaljki, toliko je bilo
kaljuge, jer su u Odesi upravo postavljani zvonki kameni plo%0ńnici.
Godine 1819. Riznić je na svoj brod ukrcao %0ńitavu jednu italijansku opersku
trupu, sa basovima, koji su povraćali u tenoru na otvorenome moru, sa
tenorima koji su privremeno bili pogubili glasove i tra~ili da se brod vrati, sa
sopranima koji su od straha prestali za trenutak da podra~avaju Domeniku
Katalani i dirigentom koji se sa horom otreznio tek u Odesi. Da bi razonodio
svoju koliko lepu toliko bolesnu ~enu Amaliju (to je bila prva Amalija Riznić),
Jovan je u Odesi osnovao opersku kuću i u toj kući izvoen je uglavnom Rosini,
a u raskoanu lo~u gospoe Riznić po%0ńela je dolaziti odeska mlade~ na
aampanjac.
Ta lepa Cincarka bila je %0ńuvena po dedi, grofu Hristoforu Nako, koji je seljake
veaao za brk, imao posede na podru%0ńju nekadaanje avarske prestonice u
Banatu i pronalazio gde god udari budakom, zlatne pehare "Atiline riznice". [ Pobierz całość w formacie PDF ]